Aftertaste prepun kupina

Viktor Čikeš: ,

Jul
31


Moj je deda, a tetkin otac bio učitelj, a baba učiteljica u Kikindi odmah posle Drugog rata kada je bila čast biti učitelj i kad je Kikinda bila Kikinda pa makar i bez onog predznaka „Velika“. I kad su učitelje sa dubokim poštovanjem svi u selu poznavali, pozdravljali, pa i klanjali se...

A kao najzabavniju anegdotu iz tih nekih vremena pamtim najveću dedinu „sramotu“ kad bi njegova petogodišnja ćerka, a moja tetka, napadno veselo i dečije zapevala iz sveg glasa duž ravnih i besprekorno uređenih ulica varoši stihove: „Hej, haj vinca-ca, vinca rumena ha-ha, ko vinca ne pije, nek’ se ubije“.

Deda, učitelj i sportista, bio je istovremeno i predsednik antialkoholičarskog Udruženja trezvenjaka, i iskreno ga je bio blam. Zbilja, iako su to bila neka sasvim druga vremena, ta anegdota ostala mi je duboko urezana i povremeno ispliva iz hard diska sećanja. I onda mi se učini da slika tetke kako u belim dokolenicama i haljinici jurca i urla u slavu boga Bahusa deluje poput kompjuterskog virusa u mojoj vinoljubačkoj memoriji. Pa krenem da preispitujem odnos prema podnebljima, sortama, stilovima i berbama.

Konačno, po završetku svih komplikovanih hrono-aritmetičkih radnji otkiva mi se sve jasnije činjenica da u vinu tražim mirise i ukuse grožđa i bez imalo stida priznajem sebi koliko zaista volim hamburg, taj muskat koji se u svakoj domaćinskoj kući Srbije prepoznaje kao „pravo“ ili „domaće vino“. I jasno mi je zbog čega taj miris i ukus prirode i voća ljudi neumorno decenijama traže i pronalaze u Ždrepčevoj krvi.

A onda posetim tetku, sedam decenija stariju od one devojčice iz Kikinde i ponesem čarobnu bocu ljubičastog kupinovog vina. Kucnemo se kristalnim čašama ispod uramljene dedine slike zdravim i slasnim voćnim eliksirom i tiho uz setan osmeh zapevamo: ko vinca ne pije, nek’ se ubije...

A kupine u završnici - zaurlaju do neba!

Ostavite vaš komentar

0 Komentara