Stalno slušam kako se ljudi žale: „Ništa nije kao pre!“ Naravno da nije! Da jeste, onda to ne bi bilo pre, nego bi bilo sada. I zašto bi uopšte nešto trebalo da bude kao pre, kad ni mi nismo ostali isti. Evo, moja žena definitivno nije kao pre 20 godina, a o liku koji me svako jutro sačeka u ogledalu da i ne govorim. Čak i ovi Deda Mrazovi/Božić Bate koji svake godine dolaze u ovo isto vreme, istim povodom, s istim namerama i istim belim bradama od higijenske vate, pa im ni deca ne veruju kao nekad! Neće ni u krilo da im sednu, mada mislim da to ima nekakve veze i s ovim traumama u Evropskoj uniji i čikama što nude deci bombone…

Bilo kako bilo, ako dovoljno odrasteš shvatiš da se mnoge stvari nužno menjaju, ali i da neke definitivno ostaju iste, kao zamamno opijajuća mirisna toplina kuvanog vina, kakvog se sećam još od vremena kada nas je maskota Vučka gledala sa svih strana u vreme one Olimpijade u Sarajevu. To je bilo nekad, ali i sad. Doduše Vučka & Olimpijade nema, ali kuvano vino zimi, na snegu ili pored tople peći, prija potpuno isto.

Sećam se da je i tada vrela „Ždrepčeva krv“ grejala promrzle ruke na snegu i terala rumenilo u obraze baš kao i sada. Ništa se tu nije promenilo. Možda i nema šta da se menja, ipak je to vince koje u sebi ima taman toliko šećera i aroma da mu praktično ništa više i nismo dodavali dok se krčkalo u lončetu. I razmišljam kako je to eto i danas, ne samo na obroncima nekadašnjih olimpijskih staza oko Sarajeva, nego bilo gde na potezu od Alpa, preko Kopaonika, do Šar planine. Kao da čitav ovaj naš region spaja ta flajka uzavrele i mirisne „Ždrepčeve krvi“. Nema šta, krv nije voda i to ni jedna politika još nije uspela da promeni!

Ostavite vaš komentar

0 Komentara