Januar
15


Ima onaj mađarski pisac Bela Hamvaš, bog da mu dušu prosti, koji je često pisao o vinu. Tako je on jednom prilikom spoznao da postoji „vino za lenčarenje, zavodljivo vino, pripovedajuće vino, tragično vino“. A da je bio Srbin, znao bi sigurno da postoji i vino za slave.

Za razliku od novogodišnjih penušavaca, koji se poput štafete prenose iz ruke u ruku svake nove godine, ili rođendanskih poklona koji se ostavljaju u špajz za neku posebnu priliku, vina za slave se stvarno i piju. Dobro, nešto se malo prospe po kolaču, malo ode popu, ali većina toga u pravoj domaćinskoj kući završi na slavskoj trpezi.

Šta je to što Srbe, koji genetski inkliniraju rakiji, navodi da se u tim trenucima okrenu vinu?

Naravno, deo objašnjenja odlazi na onu priču o vinu kao Isusovoj krvi koja će nas pročistiti od grehova. I to nije sporno – greši se brate mnogo. Ako ćemo pravo, samo u tu svrhu moglo bi da se pije i duže od Ivkove slave. Ali, ima tu još nešto. Naime, vino na slavskoj trpezi dočarava izobilje i legitimiše dobrog domaćina. A dobar domaćin, ako je to doista, pred gosta će prvo izneti dobro domaće vino. Zašto domaće? Zato što su srpska vina konačno zavredela da se po kvalitetu porede s onima nastalim u razvijenijim vinskim državama i zato što više nema nikakvog razloga (osim ako niste nepopravljivi skorojević) da na srpskoj slavi uz srpsku slavsku trpezu iznesete kalifornijsko, toskansko ili špansko vino! Gde to ima? Mogu da razumem kada ovdašnji manageri & businessmeni krenu na večeru ili u posetu s flajkom nekog bordoa, ali brate na slavu se ide s domaćim crnim, tzv. crvenim. I to je poenta. Em se uz lokalnu hranu piju lokalna vina, em direktno podržavaš trenutno najperspektivniju srpsku stvar – vino!

Wine Trotter / Viktor Čikeš, glavni i odgovorni urednik, Vino.rs

Ostavite vaš komentar

0 Komentara