Srpski vinski Feniks

Viktor Čikeš: ,

Jun
28


Neki vele da je komunizam, tj socijalizam jeo svoju decu. Ono što je sigurno je činjenica da je posleratno, dok je gradio zemlju, pojeo veći deo divne vinske tradicije i kulture kojom se Srbija dičila od sredine XIX veka.

Da li se bermet pio na bečkom dvoru, i da li je Negotinska krajina snabdevala veći deo Francuskog vinskog tržišta skrhanog filokserom, malo se ticalo samoupravljačkih projektanata ekonomskog razvoja Juge. Petogodišnji planovi, kao surla nekog čudovišnog zlog slona, usrkali su vinograde, opremu, znanje i imanje svakog viđenijeg pojedinca kako bi se što pre i masovnije prešlo sa kvaliteta na kvantitet grožđa i vina koji će zadovoljiti prediktovane grafikone i krivulje.

Doba špricerizovanog vina, povremeno, na Dan republike uskovitlano mehurićima „miliona“ i „bisera“, zaokrenulo je krmu vinoljubnog galiona ka pivskim obalama, a neke vrhunske sorte poput italijanskog rizlinga i brojne autohtone varijante gurnulo duboko u zapećak, gde sunce ne sija.

Pola veka nakon Drugog svetskog rata, samoupravljačka sigurnost radnih mesta naglo je počela da puca po šavovima, pa dok su vinski giganti još dahtali svoje poslednje sate, a radnici marljivo odnosili kući sve što se otšrafiti ili iskopati da, neki su se setili dedovine, drugi domogli zaboravljenih recepata, treći rešili da zagrizu nepoznatu ali uzbudljivu voćku samostalnog vinarstva & vinogradarstva koristeći znanje stečeno u masovnoj proizvodnji. Tako je početkom devedesetih nastao izraz male i srednje vinarije, upravo u trenutku kad je na prostorima Balkana krenuo pakao. Vinski Feniks bio je spreman da se rodi u plamenu.

Za tako nešto najznačajnija je bila čuvena trojka Aleksandrović, Radovanović, Kovačević, strateški raspoređena na sat vremena oko Beograda. Nije da nije bilo još dobrih i vrednih vinara, ali ovi su vratili veru da je moguće prehraniti se sopstvenim vinom. I njihovim stopama se danas kreće nekoliko stotina proizvođača sve kvalitetnijeg (i skupljeg) vina. Ponovo su sve glasniji glasi o stilovima vina, značaju autohtonih sorti, specifičnosti teroara. Pa i vinari dižu glavu. Prosečno imućnim Srbima nezamislive cifre za vrhunska italijanska ili francuska vina od pre desetak godina, danas najnormalnije stoje na domaćim etiketama, a podatak o izvozu palete vina u neku od zapadnih ili dalekoistočnih zemalja sjaji u vinarevom oku blistavije od najvrednije svetske medalje.

Kao da smo spremni da potpuno zaboravimo činjenicu da su tri najopasnije stavke po opstanak vinske proizvodnje: filoksera, socijalističko samoupravni sistem konfekcijske proizvodnje vina i naravno: odnos kvaliteta i cene. Ko ne stavi prst na čelo i pokuša da dokuči zbog čega je vino Ždrepčeva krv najizvoženiji vinski proizvod Srbije i jedino po čemu se srpsko vinarstvo prepoznaje u zapadnom komšiliku, propustiće glatko krucijalni zaključak ove priče. I moraće jednostavno da se nada da Feniks neće posustati.

Ostavite vaš komentar

0 Komentara