Najslavniji srpski konj je valjda Šarac Marka Kraljevića, onaj koji je pio vino s gazdom. Lapo-lapo... Nekako se podrazumeva da je to vince rujno bilo nešto što su ljudi tada u tom kraju i inače pili. Nešto iz lokalnog podruma. Teško da je Marko imao vremena da eksperimentiše s nekim uvoznim vinima. Pilo se, brate, ono što domaćin ili krčmarica Janja iznese na sto. Autohtono rujno, što bi rekli srednjovekovni marketinški stručnjaci!

I danas, svuda u svetu postoji vino koje se iz nekog razloga odomaćilo, koje se tu pije od davnina, kroz generacije. To je vino koje je uvek na stolu bez obzira šta je u tanjiru i koje se uvek iznova iznosi pred gosta. U Francuskoj takva vina znaju kao vin de France, mada su do nedavno bila poznata kao vin de table (vina stola), u Italiji ih kupuju kao vino da tavola, u Španiji kao vino de mesa… Sva ona su po pravilu među jeftinijim vinima, a sorta i berba kod konzumenta nemaju nikakvu ulogu, a još manju ima ocena nekog vinskog kritičara. Na drugoj strani, to su vina koja povezuju ljude tog kraja, vina koja su postala njihov zajednički vinski imenitelj, bez obzira na trendove i ukuse.

Da li ste se ikada upitali koje naše vino povezuje ljude ovde? Šta bi to danas pio Marko Kraljević i eventualno dao malo svom Šarcu da proba?

Odgovor bi lako mogao da bude – Ždrepčeva krv! Ne samo što bi se Markov Šarac našao lično dirnut nazivom, već i zato što je u pitanju jedan od najstarijih vinskih brendova u Srbiji, zato što je baš to vino već decenijama jedno od najpopularnijih na ovdašnjim trpezama. Ova poluslatka kupaža vranca, merloa, kaberne sovinjona, gamea, te muškat hamburga ili otonela, sastavljena je po originalnoj recepturi koja se nekada davno prodavala isključivo po apotekama na recept – kao lek! Posle je ušla u flaše i raširila se baš kao epska poezija, s kolena na koleno, usmenim predanjem, postala deo ovdašnje vinske tradicije.

I najmanje je važno što je ne tako davno Olivier Poussier, čovek koji je neko vreme imao zvanje najboljeg somelijera na svetu, ocenio Ždrepčevu krv iz berbe 2002. godine kao „najbolju kupažu crvenih vina koju sam probao u Srbiji“! Jer, rekosmo, za vina koja su deo nečije tradicije – sorta, berba i stručna mišljenja ne igraju veliku ulogu! To su vina na neki način utisnuta u genetski kod ljudi tog podneblja, vina napravljena da se piju i služe uz jela tog kraja i da se gostu nazdravi. A ako ostane nešto za Šarca, utoliko bolje…

Ostavite vaš komentar

0 Komentara